-Gde je golub?
-Odleteo je, kazu!
-Gde je vatra?
-Dogorela je.
-A, gde li je sreca?
-Na krilima plamenog goluba...
Kise nisu prestajale danima. Svi cuvari domova bili su na svojim pozicijama. Ulice su bile prazne, samo se vetar radovao prostranstvu koje je ispunio nanoseci kapljice na potamnele krovove i staze...
U mojoj ulici su duhovi koji setaju i ja drhtim i hladno mi je i plasim se! Posmatram ih kroz prozor isaran kisnim kapima. Sa unutrasnje strane prozora, na simsu, nalazi se saksija gladiola, i ja po listovima i cvetovima znam koliko je vremena proslo. Sedeci tako do prozora, sakrivena od ociju drugih, posmatrajuci sve te  ljude, koji svakodnevno izgledaju starije, pocela sam da razmisljam o svrsi nas ovde, na Zemlji. Pocela sam da razmisljam o sebi. Sto vise razmisljam o sebi, sve sam zrelija. Zrelost znaci da starim, ali toga se najvise bojim. Najvise se bojim vremena.  Sve mozemo pobediti, ali nikako vreme. Da me sad neko od tih prolaznika vidi, ovde kako blenem u njih, bili bi ubedjeni da sam ovde samo da gubim vreme, da sam devojka kojoj zivot nista ne znaci, misleci da je ovo jedan od nacina trosenja dragocenog vremena, za koje bih ja mogla nesto uciniti korisno za svoju naciju! Grdno bi se prevarili... Ja i te kako pomazem svojoj naciji. I mogla bih se uvrediti ako mi pomenite vreme. Sam cin sedenja u kuci pomaze narodu, a gledanjem ljudi i razmisljanjem se usavrsavam intelektualno, te i na taj nacin pomazem narodu. Ja vise nisam za male stvari. Vec mi je dosta tih svih "sitnica od kojih je zivot sacinjen"... Zbog cega nikada ne bismo rekli da je nas zivot nacinjen od velikih stvari i velikih ljudi? Tek tako cemo se i mi potruditi da uradimo i saznamo nesto malo vise i vece, pa jos vece i vece. Necemo se vise zadrzavati na sitnicama, a krupne stvari ce nam postati svakodnevica.
Svako od nas bar u jednom momentu oseti velicinu svega oko nas. Sirinu prostora ispunjenim vazduhom. Beskonacnost svemira. Taj oset traje znatno krace od ostalih, to je pravi osecaj slobode, kada za tren zaboravimo da disemo, disanje nam nije bitno da bismo preziveli taj momenat! Od tog momenta, kada se suocavamo sami sa svom beskonacnom prazninom ostavlja nas bez daha, kada se osvestimo. "Praznina"... Pogresno sam se izrazila... Nikako taj sav prostor ne treba nazivati prazninom... Mi samo ne znamo gde su svi ti svetovi koji ne znaju za nas, ali mi smo ipak od necega, i mi ne znamo za njih, a ipak su od necega. Samo to...
Bacih pogled pored sebe. Nisam ni znala da je ovoliko vremena proslo! Gladiola je bila svela. Latice cveca su bile pale na crnu zelju u saksiji. Ulica je bila prazna i mokra.