Trci

Kojom brzinom mi preleću misli! To mi se uvek dešava kada hodama sama sa sobom. Odlučila sam da pričanje sa sobom izvodim glasno i da celu našu, to jest' moju konverzaciju snimam. Ipak to moram činiti u nekim zabačenim, pustim ulicama samo zarad onih "normalnih", kako ne bi, tobože, pomislili da sam smetnula sa uma...
Došlo je vreme kada sam počela da se bavim životom pijanog Bodlera, perfekcioniste Flobera koji jednostavno uništava knjigu zbog dva genitiva u rečenici. Kada se sve vrti oko parnasovske poezije, romantizma, naturalizma i simbolizma. Kada sve češće posmatram slike impresionista i tražim istinu.
Sneg se topi. Za samo oko sat vremena, nastala voda će preći u kristalnu strukturu leda. Klizanje do kuće, dok je temperatura u dubokom minusu nije baš prijatno za moje telo, mada mi samoća i tama odgovara.
Pre par dana sam se probudila iz sna, oblivena znojem, preplašena. Sanjala sam dečka koji ide po jednom kraju Kikinde, koji sam ja delimično zamrzela u snovima (sve loše što se dešava, dešava se baš u tom kraju) i ubija ljude. Pri buđenju sam se pitala šta mi se sve izdešavalo ovih dana da tako nešto sanjam... Preturajući tako po svojim fiokama, shvatila sam da sam ja ustvari opterećena prošlosti, a san nam je tu kako bi se naš organizam lišio stresa. Setila sam se sanovnika... Ništa... U njima su napisana samo čista verovanja ljudi. Slično kao što funkcionišu i horoskopi koji će sigurno pogoditi sudbinu bar jednog čoveka od hiljadu u jednoj skupini. Zanimanje za buduće događaje... Onaj ko pokušava da promeni svoju budućnosti, nikako neće uspeti da je promeni, već samo da je načini još gorom. Čisto gubljenje vremena, slično i razmišljanju o prošlosti. Nikada se ne bih vraćala u prošlost. Odavde sada, sve ono što mi se dosad izdešavalo, ma bilo to i najobičnije spavanje, čini mi se jako zamornim. Koliko god sam proživela lepih trenutaka, nikada više neće biti istih, jer ću uvek težiti lepšim. Umorila sam se od svih onih naših susreta u pola devet, devet, u raznim prostorijama i sobama, roze ili crne boje. Ne kažem... Susreti će i dalje postojati i šta više prijaće mi... Ali sada se sve promenilo... Krenuvši od nas samih, od naših odnosa, pogleda jednih na druge. Možda ću opet ostati slepa za neke stvari, možda ću nešto prevideti, možda za nešto progledati. Možda će se tu opet pojaviti ona zbunjena osoba,  koja  onako očarana svetlošću sa prozora, pokušavajući da odredi vrata koja vode ka izlazu, uvek se vraćajući u isti hodnik. Ta osoba sada sedi na centru sobe, okružena vratima koja vode u taj centar, čekajući nešto, ni sama ne znajući šta. "Trči, trči, nisi pobegla. Sve je u tebi gde god krenula. Ispod svoje kože pogledaj! Ispod svoje kože!"

-Gde je golub?
-Odleteo je, kazu!
-Gde je vatra?
-Dogorela je.
-A, gde li je sreca?
-Na krilima plamenog goluba...
Kise nisu prestajale danima. Svi cuvari domova bili su na svojim pozicijama. Ulice su bile prazne, samo se vetar radovao prostranstvu koje je ispunio nanoseci kapljice na potamnele krovove i staze...
U mojoj ulici su duhovi koji setaju i ja drhtim i hladno mi je i plasim se! Posmatram ih kroz prozor isaran kisnim kapima. Sa unutrasnje strane prozora, na simsu, nalazi se saksija gladiola, i ja po listovima i cvetovima znam koliko je vremena proslo. Sedeci tako do prozora, sakrivena od ociju drugih, posmatrajuci sve te  ljude, koji svakodnevno izgledaju starije, pocela sam da razmisljam o svrsi nas ovde, na Zemlji. Pocela sam da razmisljam o sebi. Sto vise razmisljam o sebi, sve sam zrelija. Zrelost znaci da starim, ali toga se najvise bojim. Najvise se bojim vremena.  Sve mozemo pobediti, ali nikako vreme. Da me sad neko od tih prolaznika vidi, ovde kako blenem u njih, bili bi ubedjeni da sam ovde samo da gubim vreme, da sam devojka kojoj zivot nista ne znaci, misleci da je ovo jedan od nacina trosenja dragocenog vremena, za koje bih ja mogla nesto uciniti korisno za svoju naciju! Grdno bi se prevarili... Ja i te kako pomazem svojoj naciji. I mogla bih se uvrediti ako mi pomenite vreme. Sam cin sedenja u kuci pomaze narodu, a gledanjem ljudi i razmisljanjem se usavrsavam intelektualno, te i na taj nacin pomazem narodu. Ja vise nisam za male stvari. Vec mi je dosta tih svih "sitnica od kojih je zivot sacinjen"... Zbog cega nikada ne bismo rekli da je nas zivot nacinjen od velikih stvari i velikih ljudi? Tek tako cemo se i mi potruditi da uradimo i saznamo nesto malo vise i vece, pa jos vece i vece. Necemo se vise zadrzavati na sitnicama, a krupne stvari ce nam postati svakodnevica.
Svako od nas bar u jednom momentu oseti velicinu svega oko nas. Sirinu prostora ispunjenim vazduhom. Beskonacnost svemira. Taj oset traje znatno krace od ostalih, to je pravi osecaj slobode, kada za tren zaboravimo da disemo, disanje nam nije bitno da bismo preziveli taj momenat! Od tog momenta, kada se suocavamo sami sa svom beskonacnom prazninom ostavlja nas bez daha, kada se osvestimo. "Praznina"... Pogresno sam se izrazila... Nikako taj sav prostor ne treba nazivati prazninom... Mi samo ne znamo gde su svi ti svetovi koji ne znaju za nas, ali mi smo ipak od necega, i mi ne znamo za njih, a ipak su od necega. Samo to...
Bacih pogled pored sebe. Nisam ni znala da je ovoliko vremena proslo! Gladiola je bila svela. Latice cveca su bile pale na crnu zelju u saksiji. Ulica je bila prazna i mokra.