Zbog čega?

Došli su u ovo mesto kao potpuni stranci. Rekli su da dolaze iz nekog dalekog grada. Savršeno su govorili jezikom koji se govori na ovim prostorima, po čemu se moglo znati da im ipak nije prvi put ovde. Dve zene i dečko su vukli kofere, koji su se činili prepunim, dok je devojčica zbunjeno trčala za njima. Pre nego što su ušli u dvorište kuce, pozdravili su zenu, komšinicu, koja je zainteresovano stajala do zida i buljila u njih. Iako se činilo da nikoga nigde nema, da su sve kuće prazne i neme, nisu bile... I te kuće kao da u imale oči i uši za nove događaje. Na prozorima skoro svih kuca u blizini njihove, su se nalazile glavice ljudi koji su u toj ulici bili zaduženi za špijunažu. Njihov glavni posao bio je ogovaranje, a plata im je bila kafa u svakoj kući gde je bilo potrebno odneti vesti. Tuđom mukom su se hranili, a napijali se svakim tuđim padom... Uspon drugih bi ih u svakom slučaju malo unervozio i bio kao potpala, kao suvo drvce kada ubaciš u skoro ugašenu vatru. 

Novodoseljni u svom ovom naselju nisu našli prijatelje, čak ni deca iz ulice nisu želela da se igraju sa devojčicom, koja je imala negde oko šest godina. Njen ten je bio crn, imala je dugu kosu, koja je bila pomalo talasasta, a oči su joj bile krupne. Uvek su je njeni oblačili u najlepše haljine i svako veče bi svi otišli zajedno u šetnju. Vraćali bi se oko deset sati, a na licima bi im se video umor od celodnevnog teskog rada. Kada bi bili zajedno uvek su se smejali, ali iskreno se smejali... Bez imalo zlobe u njihovim očima. Dok su radili, pevali su, dok su se odmarali šalili su se. Nikada nisu imali razloga da plaču, jer sav bol prolazi kao i sve. Znali su da uzivaju u onome što imaju, a imali su malo, ali i to malo je bilo dovoljno za njih. 

Nikome nikad nije bilo jasno otkud im toliko razloga i snage za smeh, odakle je crpe... Zavidili su im, i bilavli su sve suvlji u licu, bledji... Oči kao da su im postale previše ispupčene, samo su one ostale pune, jer su njima upijali svu radost koji su novopristigli izražavali, a oni su tu radost unutar sebe pretvarali u zlobu. 

Dok su se zlobni ljudi smanjivali, dobri su jos vise rasli, i punili se srećom. Niko nikada nije mogao da sazna u čemu je tajna tolike sreće... 

Tajna je bila u njima samima... Oni su svu svoju sreću pronalazili samo u ljudima koji su uvek bili tu za njih, kojima su verovali. Uživali su u onome što su imali, a imali su jedni druge!

Zbog čega ljudi spadaju na tako niske grane? Zbog čega niko ne pokušava da bude čovek nego se ponaša kao životinja? Što je najgore, time se diči!