Bilo je to jedno hladnog zimskog jutra, kada su se sa neba kao padobranci polako spustale bele pahuljice i pokrivale zaledjene staze ovog cudnog sveta. Po tim stazama koraca isto tako neko cudan. Covek. Svi oni su slicni, prekriveni kozom i dlakom. Preko svojih sopstvenih grejaca stavljaju i neke krpe sarenih boja. Lica su im sicna, samo izrazi su razliciti. I njhove duse su slicne. Kada bismo im oduzeli mrznju svi bi isto voleli i ne bi bilo ovoga sto se desava. Ne bi bilo ratova! Zbog cega se tako slicna bica mrze? Cemu sva ta ubistva i pretnje? Kada se sve to sumira, koliko je coveku stalo do svog zivota? Koliko bi on zeleo lepo da ga prozivi?
Svako je hrabar i zeli da "brani" svoju zemlju ne primetivsi da je sam unistava! Lako je biti zivotinja, ali jako je tesko biti covek! Zvog cega onda ljudi ne iskoriste ono sto im je dato? Zbog cega ne iskoriste priliku da budu ljudi! Potrebno je samo malo truda da bi uspeli, potrebno je samo malo vise ljubavi i malo manje agresivnosti. Uspeh nikad nece doci silom. Posle te vase pobede silom, mozete jedno vreme da budete srecni, ali sreca nece dugo trajati! Ona ce nestati kao i vi! U nekoj hladnoj sobi, crnih zidova, gde se Sunce vidi samo kroz resetke prozora...
Нема коментара:
Постави коментар