"Twelve voices were shouting in anger, and they were all alike. No question, now, what had happened to the faces of the pigs. The creatures outside looked from pig to man, and from man to pig, and from pig to man again; but already it was impossible to say which was which."

George Orwell

Tuzno, zar ne?!

Bilo je to jedno hladnog zimskog jutra, kada su se sa neba kao padobranci polako spustale bele pahuljice i pokrivale zaledjene staze ovog cudnog sveta. Po tim stazama koraca isto tako neko cudan. Covek. Svi oni su slicni, prekriveni kozom i dlakom. Preko svojih sopstvenih grejaca stavljaju i neke krpe sarenih boja. Lica su im sicna, samo izrazi su razliciti. I njhove duse su slicne. Kada bismo im oduzeli mrznju svi bi isto voleli i ne bi bilo ovoga sto se desava. Ne bi bilo ratova! Zbog cega se tako slicna bica mrze? Cemu sva ta ubistva i pretnje? Kada se sve to sumira, koliko je coveku stalo do svog zivota? Koliko bi on zeleo lepo da ga prozivi?

Svako je hrabar i zeli da "brani" svoju zemlju ne primetivsi da je sam unistava! Lako je biti zivotinja, ali jako je tesko biti covek! Zvog cega onda ljudi ne iskoriste ono sto im je dato? Zbog cega ne iskoriste priliku da budu ljudi! Potrebno je samo malo truda da bi uspeli, potrebno je samo malo vise ljubavi i malo manje agresivnosti. Uspeh nikad nece doci silom. Posle te vase pobede silom, mozete jedno vreme da budete srecni, ali sreca nece dugo trajati! Ona ce nestati kao i vi! U nekoj hladnoj sobi, crnih zidova, gde se Sunce vidi samo kroz resetke prozora...

Zbog čega?

Došli su u ovo mesto kao potpuni stranci. Rekli su da dolaze iz nekog dalekog grada. Savršeno su govorili jezikom koji se govori na ovim prostorima, po čemu se moglo znati da im ipak nije prvi put ovde. Dve zene i dečko su vukli kofere, koji su se činili prepunim, dok je devojčica zbunjeno trčala za njima. Pre nego što su ušli u dvorište kuce, pozdravili su zenu, komšinicu, koja je zainteresovano stajala do zida i buljila u njih. Iako se činilo da nikoga nigde nema, da su sve kuće prazne i neme, nisu bile... I te kuće kao da u imale oči i uši za nove događaje. Na prozorima skoro svih kuca u blizini njihove, su se nalazile glavice ljudi koji su u toj ulici bili zaduženi za špijunažu. Njihov glavni posao bio je ogovaranje, a plata im je bila kafa u svakoj kući gde je bilo potrebno odneti vesti. Tuđom mukom su se hranili, a napijali se svakim tuđim padom... Uspon drugih bi ih u svakom slučaju malo unervozio i bio kao potpala, kao suvo drvce kada ubaciš u skoro ugašenu vatru. 

Novodoseljni u svom ovom naselju nisu našli prijatelje, čak ni deca iz ulice nisu želela da se igraju sa devojčicom, koja je imala negde oko šest godina. Njen ten je bio crn, imala je dugu kosu, koja je bila pomalo talasasta, a oči su joj bile krupne. Uvek su je njeni oblačili u najlepše haljine i svako veče bi svi otišli zajedno u šetnju. Vraćali bi se oko deset sati, a na licima bi im se video umor od celodnevnog teskog rada. Kada bi bili zajedno uvek su se smejali, ali iskreno se smejali... Bez imalo zlobe u njihovim očima. Dok su radili, pevali su, dok su se odmarali šalili su se. Nikada nisu imali razloga da plaču, jer sav bol prolazi kao i sve. Znali su da uzivaju u onome što imaju, a imali su malo, ali i to malo je bilo dovoljno za njih. 

Nikome nikad nije bilo jasno otkud im toliko razloga i snage za smeh, odakle je crpe... Zavidili su im, i bilavli su sve suvlji u licu, bledji... Oči kao da su im postale previše ispupčene, samo su one ostale pune, jer su njima upijali svu radost koji su novopristigli izražavali, a oni su tu radost unutar sebe pretvarali u zlobu. 

Dok su se zlobni ljudi smanjivali, dobri su jos vise rasli, i punili se srećom. Niko nikada nije mogao da sazna u čemu je tajna tolike sreće... 

Tajna je bila u njima samima... Oni su svu svoju sreću pronalazili samo u ljudima koji su uvek bili tu za njih, kojima su verovali. Uživali su u onome što su imali, a imali su jedni druge!

Zbog čega ljudi spadaju na tako niske grane? Zbog čega niko ne pokušava da bude čovek nego se ponaša kao životinja? Što je najgore, time se diči!

Tisina lose zvuci

"Tisina lose zvuci, ljudi spavaju svi umorni, od sna... "Gde su nestali?! Trazim ih, ali oni... oni nisu vise tu. Svakodnevno prolazim ovim ulicama, jednom gledam kako lisce pada, jednom kako lista, jednom kako miruje, a jednom ga nema... Pokusavaju ljudi decenijama, ali ne ide im... Sta tacno pokusavaju?! Sve je ovo toliko komplikovano... Ceo nas zivot, rekao je.. Jos je rekao i kako ne moze vise pricati... Podrhtavao je, kao sto podrhtavas kada si sam i hladno ti je. Rekao je kako je zivot jedna nepovratna cesta, preko koje mozes, a i ne moras preci. Cilj ti je na kraju... Ali sta se nalazi na cilju?! Sta nas tamo ceka, nije znao reci. Davno ga vec znam... Uvek je nosio kosulje, sa malim ogledalcetom u dzepu, koje mu je donosilo "srecu", mada nije bio rodjen pod srecnom zvezdom. Najvise od svega, voleo je sebe, sebe je najvise voleo da gleda, da slusa... Bio je prazan.Nije znao izraziti ljubav prema drugima, samo prema sebi, a sada se plasi... Plasi se necega, u sta ne veruju, ali strah kao primarna emocija kod njega je uvek prisutna.Bilo je to u jednoj cudnoj zemlji, gde nema cveca, leptira, nema snova, niti sanjara... Njih dvoje su stajali, jedan naspram drugog... Oblaci su bili visoko iznad njih. Bilo je toliko prostora izmedju njih i tih oblaka... Stajali su na snegu koji je svojom belinom cinio tu poljanu nepregledno velikom. Cuo se pucaj, i on je pao, kao paralizovan, nije mogao nista da pomeri... Sada se samo on nalazio na snegu, bio je sam u toj belini. Nije osecao svoje telo, ali je u lezescem polozaju gledao u prazninu i tamo video nesto, nesto ... "Prošlo je dugo vreme, prošlo je zauvek! Sve se pomešalo, nekud nestalo..." Zatvarao je i otvarao oci, ali nikako nije mogao da razazna da li je sve to stvarno... Nije sebi mogao da oprosti sto je uopste dosao na to prokleto mesto, koje je iako prazno, puno mrznje. Cuo je glasove... Naglo je otvorio oci. Bilo je toplo, neverovatno toplo. Pored njega je bio otvoren prozor, osecao se miris leta. Kada je pogledao u staklo prozora, zapazio je mesec u svom oko, koji je toliko snazno isijavao iz njega... Kada je trepnuo nije ga vise bilo.

Pismo

Tvoja prica je duga, trebaju ti godine da predjes onu granicu postavljenu
 medju nama. Mesec je daleko iznad, izgubljen, a jednostavna briznost
 ovde cini me drugacijom.

Sada pocinjem novo pismo. Pismo za one sto dolaze sledeci! U tom pismu nece biti nicega, sem ljubavi, nicega, sem mene.

Ona uzvikuje cesto kada se ne obraca paznja na nju… Rasipa svoju ljubav kao semenje suncokreta. Ali, suncokretu je toliko trebalo vremena da nikne, da naraste, a sve vreme se samo klanjalo Suncu! Ona sada to semenje Sunca razbacuje na razne, na neke koji nisu njoj blizu, na neka ne vazna lica koja prolaze kroz mnoge zivote, tako zavrsavajuci svoj. Svojim krajem, dostizu vrhunac. Lepa je kao sto moze dan biti lep, kao sto moze jedan jedini sat u zivotu biti lep, mnogo lepsi od ostalih. Njoj je trebao neko slican njoj, ali taj neko se nije pojavljivao…

Trg je bio prazan. Dva kisna kaputa su se samo viorila na vetru. Jedan je bio boje peska, dug, malo preko kolena. Ona ga je imala na sebi. Pored nje je prohujao taj drugi, drugi kaput. Kaput crne boje, malo iznad kolena. Bio je kraj decembra, muzika se cula odnekud, ali nije se znalo odakle.

Kada su se videli drugi put opet su bili u istim kaputima, opet su prosli jedan pored drugog, preko praznog trga na kojem se cula muzika. Bio je kraj decembra.

Treci put kada su se sreli bili su u istim kaputima, crne i zuckaste boje, bili su jedini na tom trgu, prolazeci zurno jedan mimo drugog, ali odnekud se cula muzika, negde pri kraju decembra.

Svako je u svojoj glavi imao svoje muke, ali muke su bile iste. Isti djavoli su ih izjedali godinama, ali oni su vec postali deo njih, nikada ne obracajuci paznju na ljude pored sebe.

Na vratima se culo kucanje. Tri snazna udarca o drvo na vratima. Otvorio ih je neki mladi covek. Zena je stajala ispred. Ona je dosla, sa pramenom njegove kose u ruci, gledajuci ga kao da nije prvi put. Njen pogled je bio uperen pravo u njegovo srce preko njegovih ociju. Bila je tisina, sneg je poceo da se topi. Pramenovi njegove kose pali su na njegov prag. Stajao je sam, zagledan u daljinu, video je samo jedno lice, koje ni vetar, niti kisa nisu mogli da odnesu niti operu.

"Poslednjeg puta kada sam je video, bila je mnogo starija. Njen kisni kaput se viorio na vetru. Bio sam na stanici, docekivao i pratio svaki voz, nadajuci se njoj!"

Kraj je decembra. Saljem ti ovo pismo samo da vidim da li si dobro!

Sincerely, L. C.